Naučni pristup proučavanju savremene genetike nalazi se na preseku nekoliko disciplina: molekularne biologije, primenjene matematike i fizike. Od ove tri discipline, fizika, kao nauka o prirodi, dužna je da objasni mnoge uočene pojave opšte prirode, na osnovu fizičkih zakona kojima se povinuje bilo koji materijalni objekat, uključujući i genom i njegova talasna priroda.
Na Institutu kvantne genetike u Moskvi (Wave Genetics Inc.) Petar Garjaev je sa svojim saradnicima razvio novi smer bio-spintronske tehnologije koja otvara široke mogućnosti na području informacione medicine.
Lingvističko-talasna genetika (LVG) je novi smer informacione medicine, to jest lečenja organizma uz pomoć informacija, koje predstavljaju kvantni odraz zdravog stanja određene osobe i koje ispravljaju odstupanja od normalnog, uobičajenog stanja.
Prema klasičnoj genetici, razvoj je, od momenta začeća svakog živog bića, uključujući i čoveka, programiran informacijom koja je zapisana u hromozomima. Veruje se da je veći dio informacije uskladišten negde, tj. da postoji zapisana cela informacija po kom strogom redosledu treba sintetisati proteine, kao gradivni materijal za organe. Pri tome, svaki od organa mora biti strogo na svom mestu, i u uzajamnom dejstvu sa drugim organima da bi se stvorio jedinstven organizam. Ostaje samo da se divimo i odamo dužnu počast prirodi: Kako je tako ogromnu količinu informacija uspela da stavi u jedro ćelije, koje je teško videti čak i mikroskopom? Kako je to moguće?
Po akademiku Petru Garjajevu to je moguće na samo jedan način: zapis informacija vrši se na talasnom nivou, elektromagnetnim i zvučnim emisijama.
Eksperimentalno je dokazano da DNK generiše radio talase i laserske zrake koji grade informacione holograme. To jest, ćelije embriona, primivši talasnu informaciju, stvaraju neku vrstu crteža koji pokazuje gde i kako treba da rastu noge, oči, nos, itd. što je u potpunosti u skladu sa zakonom o očuvanju informacija.
Naš organizam je moguće predstaviti kao veliko ćelijsko društvo koje se sastoji od stotine i stotine milijardi ćelija. Svaka od njih razmenjuje sa susednom podatke o svom stanju. Kako se upravlja takvim društvom? Najverovatnije nervnim sistemom. Ali nervni procesi se prostiru veoma malom brzinom, 8-10 m/s. To nije dovoljno da ćelijsko društvo normalno funkcioniše. Čak i brzina svetlosti, nije dovoljna da bi obišla stotine milijardi ćelija, i prenela im sve informacije. U tom slučaju, naš razvoj bi ostao na nivou bakterije kod kojih nema potrebe da se prenosi informacija između ćelija, jer su bakterije jednoćelijski organizmi.
Ipak, u našem organizmu informacije između svih ćelija prenose se trenutno.
Na koji način se rešava problem takve ultra brze komunikacije? Petar Garjajev i njegove kolege su napravili prvo teorijski a zatim eksperimentalni rad, koji ih je uputio na ideju da ćelijski kontinuum, razmenjuje informacije beskonačno velikom brzinom. Svoj rad naučnici su zasnovali na svojstvu, koje je predvideo Ajnštajn i njegovi učenici, Boris Podolsky, Nathan Rosen 1935. g. Oni su tada predvideli, da ako se dva fotona u povezanom stanju razlete, i jedan od njih promeni parametre, na primer, naleti na nešto, on nestaje, a njegova informacija se trenutno prenosi na drugi foton. Jedan foton postaje drugi.
Kasnije ovo kvantno svojstvo je nazvano teleportacija. 1997. g. austrijski naučnici su eksperimentalno dokazali da se foton može teleportovati, tj. trenutno prenositi sa jednog mesta na drugo, uz očuvanje informacije.
Garjajev je govorio da su oni veoma jasno pokazali da foton može da se teleportuje, i da naša DNK, naši hromozomi rade na principu fotona, odnosno da sve međućelijske informacije prenose fotoni. To znači da naše ćelije komuniciraju jedna sa drugom beskonačnom brzinom i da informacije o svim veoma složenim metaboličkim procesima u stotinama milijardi naših ćelija, ćelije međusobno, saznaju odjednom, trenutno. Fotoni su povezani među sobom, nalaze se u stanju sprege, i ovaj pojam sprege, je ključ da se objasni takva trenutna komunikacija u našem organizmu. “Sve ovo”, govorio je, “dovodi do potpuno drugačijeg razumevanja osnove biologije, razumevanja genetskog aparata, funkcionisanja živih sistema. Da bi ćelije radile, da bi naš organizam normalno funkcionisao, naša ćelijska jedra rade kao biokompjuter. Paralelno s tim, postavlja se pitanje: A čemu služi nervni sistem? On takođe prenosi informacije. Ispostavilo se da on uzima veliki blok informacija, kvantuje taj ogroman obim informacija i onda ih prenosi u većim delovima između organa, ćelija i tkiva. Dakle, tu ne postoji nikakva protivrečnost.”
Prema istraživanju klasične genetike, funkcionisanje genoma se razmatra kroz čisto materijalne funkcije, dok su one zapravo dualističke, čak višedimenzionalne i pluralističke. Sa pozicije LVG-a mogućnosti hromosoma se ostvaruju na nekoliko nivoa – na materijalnom (ovde su za sada skoncentrisana glavna istraživanja) i na kvantno-mentalnom (gde su istraživanja u začetku).
Upravo na tome se zasnivaju istraživanja lingvističko talasne genetike. Njihovi praktični radovi se zasnivaju na drugačijem shvatanju funkcija, nego što je to prihvaćeno u službenoj genetici (belančevinskog) koda i hromosoma u celini. Model genetskog kodiranja, unosi glavni vektor u regulaciju sinteze belančevina u obliku lingvističke komponente – osnove prelaza u druge semantičke areale genetskog kodiranja. To znači, da genetski aparat funkcioniše kao kvantni kompjuter, koristi tekstualne strukture DNK, RNK i belančevina za upravljanje organizmom. Ako govorimo jednostavnim jezikom, onda se DNK može i mora razmatrati kao realni višeznačni tekst – uput za upravljanje organizmom. To se odvija direktno preko teksta na jeziku molekula DNK i RNK, kao i posredno na jeziku molekula belančevina. Pritom tekstovi postoje u dva oblika. Prvi oblik su univerzalni za sve organizme, to su DNK-RNK-belačevinski tekstovi, koji zauzimaju 1-5% ukupnog DNK (odnosno kodirujući deo genoma). Drugi oblik, odnosno „nekodirujući“ deo su spejserske i intronske zone, takozvani „otpadni ili egoistički“ DNK, koji je u funkciji biosistema glavni i strateški. Njegova uloga je u tome, da se kodirane strukture i funkcije realiziraju prema drugim, trojnim principima – lingvističnosti, holografičnosti i kvantnoj nelokalnosti. Smisao ovih faktora je u tome, da organizmi, uključujući čoveka, prilikom svog razvoja iz jajne ćelije moraju imati molekularno – talasne planove vlastitog razvoja. LVG tumači to na temelju trostrukog jedinstva lingvističnosti, holografičnosti i kvantne nelokalnosti genetske informacije.
Dakle, tri glavna mehanizma, tj. vektora genetksog kodiranja su:
- Lingvističnost, odnosno tekstualnost genetskih programa (na nivou procesa biosinteze belančevina) u stvarnosti, ne u metaforičkom smislu. Lingvističnost genetske informacije nam daje mogućnost stvaranja veštačkih genetskih programa, koji se zasnivaju na poznavanju gramatike genetskih jezika. Njih ima, verovatno, puno. To i jeste pluralističnost, odnosno višedimenzionalnost genoma. Praktične koristi su ogromne – stvaranje novih korisnih gena i geno-holograma, korekcija oštećenih, lečenje bolesti, programirana dugovečnost itd.
- Holografičnost, odnosno, sposobnost stvaranja po delovima talasne (kvantne) prostorno-vremenske strukture biosistema, uključujući čoveka, počevši od određenih faza razvoja embriona. Holografičnost genetske informacije daje još šire perspektive, budući se u hologramu mogu stvarati nove veštačke prostorno-vremenske konstrukcije i tekstovi, koji upravljaju organizmima u smeru koji nam je potreban. Ovakvo stanovište o radu genoma nam omogućava razmatranje ljudskog organizma s pozicije ideje D. Bhoma o holografičnosti Svemira (i čoveka) i pristupa potpunoj informaciji o svakom čoveku od rođenja do smrti, s ciljem dovođenja svakog živućeg čoveka u normalno, zdravo stanje. Na taj način je omogućeno proučavanje kompletne praistorije čovečanstva od trenutka njegove pojave u Svemiru.
- Kvantna nelokalnost (teleportacija) genetske informacije, koja izlazi čak izvan granica organizma, kao osnova budućih socio-komunikacija. Kvantna nelokalnost (teleportacija) genetske informacije nam omogućava stvaranje trenutnih informacionih kontakata među ljudima (biointernet) na bilo kojoj udaljenosti bez korištenja elektromagnetnih polja, ali na temelju biospintronike. Takva verzija razvoja LVG-a se zasniva na još jednoj ideji o tome, da su razmišljanje i shvatanje derivacija rada genetskog aparata naših ćelija (uključujući i neurone) kao kvantnih biokompjutera. Realizacija biointerneta će značiti izlazak čovečanstva na drugi nivo razvoja.
Svaki od ovih vektora može sadrža podvektore. Na primer, 3. vektor se, verovatno, deli na elektromagnetnu i spinornu komponentu.
Da pojednostavimo sve navedeno.
Naše telo se sastoji od milijardi ćelija. Tako ogromnom vojskom neko mora da upravlja, a to je DNK koja se nalazi u jezgru ćelija. DNK sadrži sve informacije o tome kako će neki organizam izgledati i kako će delovati. DNK, odnosno hromozomi, slikovito govoreći, puštaju video ćeliji kako da se pravilno razvija i ne puštaju ceo video odjednom, već u fragmentima (npr. oplođeno jaje se ne razvija odmah u čoveka, već je to postepeni proces).
Hromozomi ili DNK emituju lasersku svetlost. Prekrivajući se laserskom svetlošću, DNK stvara hologram. DNK crta matricu ili plan za izgradnju ćelija celog organizma i njegovog životnog toka koristeći sopstveno svetlo. Činjenica da DNK stvara trodimenzionalnu svetlosnu sliku potvrđuje fenomen postojanja fantoma. Da bi ovo bilo jasnije, objasnićemo to koristeći sledeći primer: Ako se mali komad brezovog lista iseče i stavi u visokonaponsko polje (Kirilian kamera), pojaviće se svetla slika celog lista, a ne samo dela koji je otrgnut od lista. Ovo je svojstvo holograma. Odsečeni deo lista može se iseći na još manje delove i svi oni pod visokonaponskim dejstvom će reflektovati ceo list, ali sa slabijim svetlom.
Isto važi i za ćelije. Oni ne samo da vide trodimenzionalne svetlosne slike već i čitaju svoje programe kao knjige. Dakle, svaka ćelija gleda i čita svoje programe kako raste i razvija se. Kada su milijarde ćelija organizovane u ogromno carstvo kao što je telo, one moraju da komuniciraju jedna sa drugom i koordiniraju svoje akcije. Takva komunikacija (razmena informacija) se odvija pomoću svetlosnih signala, radio talasa i zvuka.
Naravno, nije još sve poznato o talasnim genima. Istraživanja su i dalje u toku – ali rezultati dosadašnjih istraživanja ukazuju na to da su mogućnosti LVG ogromne.
Izvor:
https://wavegenetics.org
https://www.molekula-zdravlje.com/